Društvo Kolumne Politika

Ko o čemu, stranke o poštenju. A građani isto nevini, ko goblen

Lazar Čovs

Tokom poslednjih nekoliko nedelja imali smo prilike da vidimo da poverenje građana u stranke, ukoliko je ono ikada i postojalo, dodatno jenjava. Prijatelj iz Nove stranke pozvao me je pre 2 nedelje da govorim na Parastosu muralu, obeležavanju godišnjice „novosadske Savamale”, kada su nepoznati počinioci u kasno popodne prekrečili mural Jedna istina francuskog strit-art  umetnika Gijoma Remeda. Kako do nekoliko dana pred protest nisam uspeo da se organizujem da dođem, pokušao sam da sebi pronađem zamenu – nekog mladog i ko zaista ima šta da kaže o društvenim zbivanjima (ima takvih, verujte), ali odgovori su me, malo je reći, sablaznili. Niko nije hteo da priča. Niko. Niti jedan. Objasnili su mi da je to zbog toga što prosvjed organizuju političke stranke.

Ali, šta su stranke do legitimni politički činioci u jednoj, ni manje ni više, no parlamentarnoj demokratskoj republici? Nema veze šta su i koliko su – ahem, legitimni, neće ljudi. Probao ja da trunim, da objasnim. Mladi ljudi koji danas imaju 21 godinu, imali su tek 2 godine kada je SR Jugoslavija protivpravno bombardovana, 6 godina kada je ubijen premijer, odrastali su u vreme najgoreg što je Srbija imala da ponudi. Čega ti GLASAČI da se sećaju i šta da pamte i kako da donose razumne informisane odluke? O kakvom poverenju da pričamo? Šta im je država ponudila? Kakav sistem vrednosti? Kakvu PODRŠKU su oni dobili? Sa malim izuzetkom, tek jedva vrednog pomena, koji su DS, nemačke fondacije i NDI učinili na demokratizaciji srbijanskog društva, šta su partije uradile, a da to bude predmet integracije i razumevanja sa građanstvom, a ne prosto pokušaj gojenja prasića pred praznične izbore?

Istovremeno, ma koliko da Boris Tadić i ljudi oko njega nisu bili u kontaktu sa stvarnošću kada je u pitanju život običnih građana, tzv. naroda Srbije, krajnje je glupo misliti da postoje nekakvi svemirski entiteti „stranke” koji nemaju nikakve veze sa životom. Sve su to naše komšije, poznanici, a neki od njih i prijatelji. I većina ih jeste tu radi rešenja nekog ličnog problema ili neke potrebe, zaposlenja ili napretka… što ne sme biti potpuno nelegitimno. Ali, zbilja verujem da postoji neki jednocifren procenat ljudi koji su tu da svoju borbu koja već postoji na svim drugim frontovima, prosto prošire i na institucije i da pokušaju da svoj aktivizam upregnu i tamo gde će on imati efekta. Oni postoje među nama i već se bave i humanitarnim radom i aktivizmom i sede u radnim grupama, i koračaju pored nas na #PodržiRTV protestima i na protestima protiv diktature i pomažu komšijama oko najobičnije tužbe i prosto su jedni od nas… a mi smo im uskratili podršku. Na svakom nivou — neće ljudi ni da pričaju na protestu koji organizuju stranke.

Moram da podsetim na prvi protest Protiv diktature, koji je organizovan u Novom Sadu pre godinu i jedan dan i koji su sazvale 4 prethodno u javnosti uglavnom neprisutne studentkinje, koje su se osećale kao da je neko falsifikovao njihovu izbornu volju… Tada je na protestu kod Miletića govorio jedan političar koji je sedeo u radnom telu RIK i izneo je konkretne primere prekrajanja izborne volje. Sutradan nas je, na Dan studenata, bilo tri puta toliko. Nisam ga, pozivanjem da govori, imenovao ni tada. Ali u pitanju je isti čovek koji me je s početka ovog teksta pozvao da ja govorim godinu dana nakon što je NEKO naložio da se u uskom jezgru centra Novog Sada prekreči nešto što je imovina svih građana i za šta je potrebna saglasnost najmanje 3 institucije, kako je već VOICE pisao. Zašto je mene toliko sramota da kažem da je neko u stranci i da vodi i taj deo borbe protiv zločinačkog fašističkog režima, kakav je vladajući režim SNS? Zašto ćutimo i poginjemo glave pred nečim što mora biti demokratska tekovina?
Kažu da je najveći uspeh Đavola bio taj što je uspeo da ubedi ljude da ne postoji, a ja kao prosti nevernik imam da dodam da je jedan od najvećih uspeha Aleksandra Vučića taj što je uspeo svakom građaninu da ogadi politiku i stranke do te mere da malo ko želi u nju da se uključi.

Sve je politika, od cene karata u prevozu, načina prijave ispita, toga kada će vam se policija odazvati na kasnonoćni poziv ili prosto da li smete da sadite drvo u dvorištu svoje zgrade. Već sam pričao o tome za Oradio i to svakog zanima, ma šta on pričao. Čak i na slavama, omiljena tema je politika. Ipak, ako je nešto ne-daj-bože stranačko, to je prljavo, pogano, a mi smo sveci neukaljani i uopšte nije dogorelo do balčaka da se sa takvima radi.

Na poverenje jednako tom nailaze i druge (i treće) stranke koje pokušavaju nešto da ponude da bi privukle birače i prosce (umesto da budu tu i da kao budu super). Vrte se ukrug isti klimoglavci podržavači, odrade svoju grupnu terapiju na eventualnim tribinama, izljube i vide ponovo za slavu, jer ih taman toliko ima i taman toliko se svi i poznaju. A ti, građanine, sam se snalazi sa Vučićem.

Nema promene dok stranke ne ukapiraju da moraju da budu saveznici građanima na najnižem nivou organizovanja, mesnih zajednica i skupština stanara – da budu mesto i struktura okupljanja ljudima koji imaju šta da kažu i šta da pitaju o najosnovnijim urbanističkim stvarima… ali i dok građani ne ukapiraju da ovo zlo neće sići samo od sebe i da poverenje, ako već ne žele da poklone, moraju da izgrade. Bojkotovati političke lidere zato što su „isti” i „ukaljani”, kao što istraživanje kaže, prosto je infantilno i prevaziđeno.

Možda maleni most (namerni kalambur) vidim u političkim pokretima, koji su taman na pola puta od građana do stranaka. Tu su, okupljeni su, rade nešto, nisu baš stranke (pi kakano), ali eto, njih možemo da podržimo. HA! Jeste, sve se super uklapa, osim izbornih rezultata. Barem u Beogradu. A šta će biti sa Novim Sadom i Vojvodinom, videćemo u danima koji nam tek dolaze. Šta vi kažete? Ima li neko vaše poverenje? Da li je na tragu da ga dobije? Zašto? Zašto ne?

Lazar Čovs

 

Preuzeto sa sajta Autonomija!

Za vas piše

Lazar Čovs

Urednik, novinar, aktivista; elektrotehničar, omladinski radnik, entuzijasta za ljudska prava, zaštitu životne sredine i informacije od javnog značaja. Veruje da su činjenice, integritet i dostojanstvo bez kompromisa i da novinarstvo počinje i prestaje tamo gde počinje i prestaje javni interes.

Dodaj svoj komentar na tekst

Klikni baš ovde da ostaviš komentar