Istaknuto Politika

Za „njihove” narode?

„Kada smo ga odgodili prošle godine, hteli smo da se steknu uvjeti da se u jednoj mirnoj atmosferi bez tenzija razgovara sa srbijanskim predsjednikom o svim otvorenim pitanjima između dviju država”, kazala je 30. januara predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović o pozivu Aleksandra Vučića u Zagreb, prisetivši se sastanka koji je trebalo da se odigra prošlog novembra. Evo — želja joj se ispunila. Atmosfera je mirna da ne može mirnija biti, a Vučić, kaže, dolazi 12. februara.

Samo nekoliko dana ranije, 25. januara, u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku održana je izložba „Jasenovac – pravo na nezaborav”. Na otvaranju izložbe, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić iskoristio je priliku da se dotakne Hrvatske, da podseti njenu vlast da oda poštu žrtvama jasenovačkog logora i da se porazmisli o tačnom broju i etničkom sastavu žrtava.

Ovako direktna provokacija Dačića nije prošla bez odgovora Hrvatske koja je putem protestne note istakla kako Srbija nastavlja sa zloupotrebom žrtava Jasenovca u dnevnopolitičke svrhe.

Dačić je, naime, opet pomenuo onu (ničim potkrepljenu) brojku od „više stotina hiljada” Srba ubijenih u Jasenovcu, a Plenković se požalio kako Srbija nastavlja sa izjednačavanjem današnje Hrvatske sa NDH, koja je te zločine sprovodila. I, u stvari, argumenti obe strane mogu da stoje, ali problem je što su ti antifašistički i antirevizionistički stavovi dolazili upravo od ljudi koji u svojim zemljama sprovode i dozvoljavaju radikalno-nacionalističku politiku pa su, samim tim, i argumenti korišćeni u pogrešne svrhe. U cilju poboljšanja odnosa dve zemlje, ponovo je instrumentalizovana svaka žrtva iz ratova u poslednjih sto godina.

Izgleda da mrtvi, više od zaborava, ipak treba da se čuvaju jezika političara u beskrajnim diplomatskim ratovima.

Nakon ovog rukometa ljudskim žrtvama, Kolinda je presekla i 30. januara pozvala Vučića u posetu Zagrebu. Teme razgovora za nju su pitanja nestalih, situacija nacionalnih manjina i granična linija. Vučića, s druge strane, interesuje oživljavanje srpskih sela u Hrvatskoj, rešavanje problema nestalih i imovine. Oboje su, ipak, nekako uspeli da na kraj svojih lista tema smeste i razgovore o budućnosti „svog naroda” i „naše dece”.

Ipak, vrlo je verovatno da su oboje svesni da nijedan od ponuđenih problema neće biti rešen tog 12. ili 13. februara. Razlog iz kog se predsednik i predsednica nalaze nije bolji odnos dve države, već bolje pozicioniranje njih samih. Ovo je klasičan primer populizma u upravljanju državom — onog populizma koji sociolog Robert Jansen objašnjava kao delovanje političkih aktera pod snažnom nacionalnom retorikom kojom pravdaju svoje postupke kao volju naroda.

Jasno je njima da će sutradan, 14. februara, gotovo sigurno sve ostati nepromenjeno, ali njihov demagoški arsenal biće obogaćen sa „ja sam njemu rekla” i „baš sam joj pokazao”.

Pod okriljem one, u njihovom slučaju, floskule „narod to želi”, skupljaju se jeftini poeni na međunarodnoj sceni i stvara se imidž dvoje lidera voljnih da se nose sa svim problemima koji ih muče. To je ono što im trenutno treba.

Biće ponovo prilika za čokoladice, sada treba da se vole. Nepomirljivost će se vratiti čim se ponovo obrate glasačkom telu koje to interesuje, a koje ne smeju zanemariti.

(Foto: HANZA MEDIA)

I tako, shodno situaciji, nisu mogli mnogo da se bave prozivkama na račun jedno drugog, koje bi ovakav susret u bilo kom drugom vremenu sigurno obeležile. Srećom po njih, politički egzibicionisti sa obe strane imali su svoje zahteve i savete. Najpre je hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević rekao da je Vučić dobrodošao u Zagreb ako se izvini za svoju ulogu u velikosrpskoj agresiji devedesetih.

Nedugo zatim, javio se i, u bilo kom razgovoru o Hrvatskoj neizbežan, ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin. On smatra da Vučićeva mirovna politika nema sagovornike u Hrvatskoj i da on treba da dobije izvinjenje zbog prognanih Srba.

I zapravo, baš preko njih, političke elite nastavljaju da se obraćaju desno orijentisanom glasačkom telu i bez uplitanja Vučića i Kolinde. Njih dvoje mogu, za to vreme, mirno da stoje po strani i izjavljuju kako ne žele da se obaziru na mišljenja drugih dok oni sprovode ono što je najbolje za njihove zemlje.

Dakle, iza sastanka, najverovatnije će ostati samo prazne fraze i obećanja. Pravi problemi će se dotaći, ali teško i rešiti. Ipak, preveliki je ovo korak da bi obuhvatio sve odjednom. Sa druge strane, njihov cilj biće ispunjen.

Inostrani posmatrači aplaudiraće im na početku rešavanja problema, a oni će aplaudirati sami sebi zbog toga što su uradili ono što su „njihovi narodi” od njih tražili.

Ostaće iza njih i taj 14. februar. Ostaće iza njih i zemlje iz kojih će mladi i dalje želeti da odu, države u kojima vlast odaje počasti kvalitetnim novinarima tek kada umru i države koje će ubistva svojih ljudi ostavljati nerešenim.

U stvari, potpuno kontradiktorno tome što sad ovo čitate, previše su se mediji (a i ljudi) zakačilu za ovu posetu. Niti će ona išta rešiti, niti će pokrenuti rešenja za razmirice između Srbije i Hrvatske. Za to su potrebni neki drugi ljudi, neki koji se neće svađati ko je šta prvi započeo i čiji je broj mrtvih bio veći, po mogućstvu, neki ljudi koji u tim stvarima nisu ni učestvovali. Ova situacija je samo pokazala koliko se slično dve države ponašaju i da, kada gledamo jedni druge, deluje kao da gledamo u ogledalo.

Međutim, to je ogledalo u kojem se ogledaju i mladi iz obe zemlje, mladi koji se ne vole, a ne znaju ni zašto, mladi koji me pitaju kako će biti dočekani ako dođu u Srbiju i da li doživljavam kakve neprijatnosti dok živim u Zagrebu.

Kolinda kaže da će biti srećna ako se reše makar tri od pet tema razgovora, dok Vučić izjavljuje kako će razgovori sigurno doneti nešto dobro, jer „lošije od trenutne situacije ne može da bude”.
Ipak, nekako se uvek nađe način da situacija postane gora i da se ljudi dodatno iznerviraju. To je i situacija koja odgovara ovoj „toplo — hladno” retorici dvoje lidera. Broj komentara u kojima se nekome psuje majka, otac, srpsko ili hrvatsko poreklo neće se smanjiti. Slika lepog sastanka i rastanka poslaće se u svet, a narod, mladi ljudi, promene neće osetiti.

Problemi će se zapravo rešiti kada upravo ti „lideri” objasne „svojim narodima” da nemamo razloga da se psujemo i mrzimo, kada prestanu da vode politike sopstvenih interesa i zbog toga objašnjavaju istoriju onako kako im u tom trenutku paše, kada prestanu da vode politiku koja tera narod da postanu ili nemi poslušnici njihove dogme ili toliko isfrustrirani oponenti da gube želju da se oglase. Novosadski pisac Siniša Boljanović napisao je u svom romanu „Progledavanje” iz 2016. godine: „Volim ovu zemlju, ali ne želim da imam išta sa ovom državom”.

Ovi „veliki”, dok se dobacuju brojkama i nazivima, ne pomažu nikome sem sebi samima. Običnom, mladom čoveku pun je kufer tih tema, a pun mu je kufer verovatno i zato što odlazi iz Srbije ili iz Hrvatske.

Da se vratim na Sinišu Boljanovića: „Smrt fašizmu, progledavanje narodu!”

Milovan Nikolić

Preuzeto sa portala Žurnalist.net