Književnost Kultura Uncategorized

Vladimir Lazović – Sokolar (sabrane priče 1979-2009)

Sokolar

— Iako se u mom i tvom svemiru različito shvata kompleksan broj, čini se da je brzina svetlosti i vaš nerešiv problem?

— Brzina svetlosti? Govorim o uzroku, ne o posledicama. Ja mislim na brzinu prostiranja mraka!

„Problem”, 1979.

Čitanje „Sokolara” nije izazov, ali jeste (još kakav!) poduhvat.

Razvrstanost u podžanrove (alternativna istorija, mač i magija, kiberpank i futurofantastika, moderne bajke i mitovi) olakšava čitanje i probiranje odgovarajuće sorte fantastike, ali znatno otežava kritičarenje opusa kao celine, jer priče nisu poređane hronološki. S treće strane, namerna antilinearnost u kompoziciji zbirke (osim što odražava mnogostrukost puteva koje Lazović istražuje mnogovremeno) podvlači nameru priređivača: „Sokolar” nije tu da isprati književni razvoj Vladimira Lazovića, već da objedini njegov trodecenijski rad između dve korice, između jednog predgovora i dva pogovora. (Takav priređivački pristup zamerila sam onomad u analizi izbora iz dela F. G. Lorke, ali tad sam bila i mlada i lenja. Danas to vidim kao izazov, i spremna sam da prokopam do odgovora na sve što se u toku čitanja zapitam.) Budući da se pred čitaocem otvara zaokruženi svet zaokruženog autora, koji, istina, još ima šta da ponudi, pogovor priređivačavredi čitati uporedo sa pričama, jer vrlo strpljivo (i vrlo zaljubljeno, ali to je i normalno) pojašnjava vanknjiževne uslove u kojima su priče bile pisane i čitane.

Sokolar iz istoimene priče, prvobitno objavljene 1987, čiji je naslov zaogrnuo čitavu zbirku, prepoznaje se u tom svetu kao ono što tvorac mu predstavlja u književnosti: sam (epi)centar margine, ljudsko na tromeđi folklornog, stvarnog i mogućnog.

20171126_095305

Priče iz alternativne istorije, prve sa kojima se u zbirci pozdravimo, obuhvaćene su naslovom Staze kojima niko ne ide. Kao ovovremenoj čitateljki, naslov mi je isprva zvučao pretenciozno. Onda sam izguglala. Vladimir Lazović je iz one prve generacije, od onih koji su se odvažili na pisanje alternativne istorije kod nas dok još niko nije. Imajući to u vidu, lakše je preći preko labavijih deonica. Ipak, ne smeju se zanemariti.

*

Većina čitalaca/ procenitelja „Sokolara” složiće se da je Veliko vreme (1992) najbolji izbor za otvaranje sabranih delâ. Neće se svi usaglasiti po pitanju razloga za to mišljenje, tako da ću i ja obrazložiti svoje.

Veliko vreme govori o jednom od zakržljalih krakova istorije, koji se nije razvio jer Prvi srpski ustanak nije sproveden na način koji bi mu pogodovao. To što je napisana 1992. godine, tokom malo manjeg velikog vremena u našoj istoriji daje joj posebnu težinu i traži posebno oštro čitalačko oko. Traži i rečnike i enciklopedije i umeće guglanja i procenjivanja izguglane informacije.

Ono što mi je zaparalo atmosferu priče bila je sintagma ‘energično demantovao’ u pismu iz 1817. Navedeni autor pisma je Francuz, i pismo je prevedeno sa francuskog jezika, ali nemamo podatak o datumu prevoda. Ako je pismo prevedeno tada, za potrebe suđenja, to je ozbiljan jezički anahronizam. Ako je prevedeno tek 1992, od strane autora pripovetke, tendenciozni rečnik koji navrće na nacionalističku politiku tog ‘manjeg velikog vremena’ sasvim je jasan i na mestu, dokumentaran čak. Istražena je materijalna istorija, ali lingvistička ne tako podrobno, pa oko zapinje za ‘demantijima’ i koječim, iako stoji da pismo tamo nekog Francuza iz alternativnog 19. veka može biti prvi izvor danas tako dragih političarskih izraza.

20171126_095430-01

Interesantno je pisanje o „Novoj Vizantiji” i „svetoj stvari” 1992. godine. (Osim što je interesantno, dolazi kao potkrepljenje nekih misli iz piščevog predgovora.) Možda sam postala preosetljiva na vibracije nacionalizma, a možda sam tek sad dobro naštelovana. Tek, pisac nije s neba poslato biće sa božanskim nadahnućem, pisac je čovek, a čovek pripada vremenu čak i ako se odrodi od naroda, a vreme nastanka ove priče nije ovo u kojem je čitam. Ne moram opravdavati junake da bih im priznala kontekst, koliko god ružan i meni nesrodan bio.

Skice za junake pozajmljene su iz istorije, ali priča sama nema vajb istorijske čitanke, već pruža doživljaj čeprkanja po arhivskoj građi i otkrivanja (alternativne) istine. Lazović vrlo vešto smešta čitaoca u poziciju turiste, dok pripovedač bira šta će mu pokazati i iz kog ugla, u pokušaju da ga navede da ovu istinu prihvati kao jedinu, da se ne zapita koja su pisma i koje stranice dnevnika izostavljene, i da li je baš sve baš tako bilo. Pažljiv čitalac uvek ima rezerve prema pripovedaču. Pažljiv čitalac je uvek pre sudija nego akter. Da li zbog toga uživa više ili manje, to već zavisi od ličnosti, a i od priče.

A za tebe bi bilo najbolje da napustiš zemlju i odeš u tu Vrancusku. Bićeš tamo najmirniji. Jer za Srbiju ništa ne možeš da učiniš: ni prvo, ni drugo, ni treće nije dobro. Od ovih Vrancuza moglo bi izaći na korist, ali neće. Neće dogod Srbi trče da rade ono što je pravedno, a ne ono što je domaćinski. A pri tom, bar da znaju šta je pravedno!

U poslednjoj rečenici sadržan je problem ‘velikog vremena’, i devedesetih i svih drugih — Srbe je lako ubediti da je pravoslavlje = pravda kojoj sve treba podrediti. Tako kopne u očekivanju da i Rusi poveruju u to mitsko ‘bratstvo po veri’, tako okreću leđa koristi koja bi došla sa Zapada i obeležavaju kao izdajnike one koji savetuju Zapadu okrenuti progres i poštovanje pravila koja ga utvrđuju.

U priči Veliko vreme Vladimir Lazović ne progovara kao ostrašćeni, već kao potišteni nacionalista, problematizujući nacionalizam kao srpsko prokletstvo i time ga smeštajući u domen legendarnog, magijskog, onaj iz kojeg tek-tek izroni vodenjak, utva zlatokrila ili glava šećera.

Dve godine posle ove sveobuhvatne, objavljena je priča Preko duge. O njoj sam već opširnije pisala na Bosonogoj, tako da ću se ovde zadržati na jezičkim i drugim svojstvima koja se nisu našla u tekstu Fantastika iz traume i trauma u fantastici.

Kroz priče dvojice braće ratnika — zapovednika Gvozdena i stražara Miroslava — otkriva se da je treći brat Mitar poginuo kao dečak, dok su se igrali pronađenom bombom. Bogovi rata shvatili su to kao prinošenje žrtve, te su se zainteresovali za preživelu braću. Obeleženi ožiljcima i ostacima šrapnela pod kožom, imaju moć da vide bogove, komuniciraju sa senima i u prelomnim trenucima siđu u podzemni svet/ posete Valhalu. Takvi su za Ragnarok potrebni bogovima, ali još potrebniji svojoj zemlji.

Sad zna, biće sudar bez pobednika, u ognju nestaće i bogovi i ljudi i svet ovaj, bolje valjda nije ni zaslužio. Sve to zna odjednom, a sad zna i gde je Vigrid-polje.

Bojno polje je ovde, ova zemlja što je poneki još zovu Bosna.

Dinamična je, ali ne zbrzana. Ipak, moglo bi bolje, sabrušenije. Jezik kolebljiv, sintaksički neujednačeni pasusi i scene, mešanje glagolskih vremena bez opravdane funkcije, govore o tehničkoj nedovršenosti. Kompoziciju pripovetke to ne sakati, doduše. Priča, ratna sa primesama mitskog koje kako se radnja razvija preuzima primat nad istorijskim, traži da bude čitana, budi znatiželju i nestrpljenje u iščekivanju raspleta. Dakle, ako čitate radi priče, a ne radi jezičkih poslastica, dobijate i više nego što vam treba.

Ono što je meni bilo posebno interesantno jeste distinkcija između realnog, ličnog, i opšteg doživljaja Svetla i Tame, i podvlačenje sumnje u ispravnost Ispravnih. Svetlost i Tama su podjednako nepovoljni po ljude.

Noć koja bi mogla promeniti sve (1989) otvara prozor u vreme Prvog svetskog rata, u mogući sastanak Mileve, Dragutina i Mihaila povodom cepanja atoma. Zamerena joj je statičnost, ali (ja zaista ne želim da kontriram uvek svima, ali namesti se tako) da nije tako anti-akciona, ne bi u prvi plan došla atmosfera prelomne noći u kojoj se sve dešava po obodu reflektora, niti bi (kar)akteri mogli biti prikazani u toliko naizgled ovlašnih poteza, niti bi jedna replika tako kvalitetno mogla sažeti u sebi sva samoubistva pred sudijama i sve paroksizme u poslednjem jurišu za opravdanje.

Ne plašiš se ti smrti. Ti se plašiš da ćeš ući u istoriju kao čovek koji se teško prevario.

Ono što priči oduzima od kvaliteta jeste otkrivanje punih imena sagovornika na kraju — ko nije zaključio iz tragova, ne mora ni saznati. Ovako zvuči kao objašnjavanje dobrog vica. Umanjuje sveukupnu odličnost atmosfere građene na sumnji, iščekivanju dodatnih tragova koji bi otkrili junake i njihovu nameru i njen ishod. Kao urednica, savetovala bih izbacivanje tog dela. Kao kritičarka, mogu samo da se snuždim i da čitam dalje.

Što me dovodi do Belog viteza iz 2003, koji, nažalost, pati od istog potcenjivanja čitaoca i ugrožava ugođaj razotkrivanjem punih imena učesnika. Dopusti da ima misterije/ mozgalice i van čisto fantastičnog! Postupci poput ovog oduzimaju umami inače odlično izbalansiranoj kombinaciji ukusa.

Dešava se, gospodine đenerale, da ljudi izvan svake sumnje — trezni, trezveni, ugledni, razboriti — prijavljuju da su videli kako se zemlja raspukla i izbacila tela, ili su videli vampire i psoglave, ili su ih prepadali navi, zduhači i todorci, ukratko, imam najezdu ala i akrepa, više ne znam ko je tu lud, ali dešavaju se čudne stvari. (…) E sad, ako mislite da sam sišao s uma ili pušio opijum, bilo bi lepo da je tako, ali imam na stolu desetinu izveštaja izvan sumnje, imam oficire koji su se usrali do te mere da konsultuju vračare, i čekam…

Rasplet je fino sproveden, pažljivo, da protagonisti ne ostanu čisti u sećanju čitaoca, kao što ni njihovi modeli nisu ostali čisti u istoriji.

Na osnovu govorećih ženskih likova u ovoj zbirci dalo bi se zaključiti da su fantastičari pre svih odbacili preživele nazore srpskog realizma.

— Ja sam Beograđanka.

— I špijunka.

Prečula je to. — Objasnili smo svoje razloge.

— Tamo te čeka drugi muškarac.

— Jesam li ti ikad to skrivala?

— Ne, ti si najiskrenija žena koju znam. Samo ne znam: šta radiš sa mnom?

Zamislila se na trenutak. — Vidi, žena može da voli podjednako dvoje i više dece. Zašto onda ne bi mogla da voli jednako dva muškarca?

U ovoj grupi još nalazimo kratku skicu o večitom geniju — Imhotep (1979) koja varira sličan motiv kao Silvestreova Vampirova kuća, samo bez dodatog sloja krađe znanja, i zreliju pomorsko-svemirsku kompoziciju Gusar (1987) u kojoj ponovo izbija Lazovićev dar za imenovanje junaka — kao što se lik sa šrapnelom u čeonoj kosti zove Gvozden, tako se neznanac sumnjivih motiva zove Frenk (po naški: Iskren).

Kako je lektura diskutabilna a korektura povremena, ne znam da li su zalutali ikavizmi manir ili slovne greške, ili čak omaške koje nastaju u uzbuđenju, kada se pripovedač nesvesno prebaci na drugi sloj svog jezičkog koda, gde je potisnuto drugo narečje. Najveća nelogičnost čitavog odeljka, ipak, jeste to što gusar — vanzemaljac za lozinku koja otključava brod stavlja svoje ime. (Očekivala bi se veća predostrožnost od nekoga ko beži od zakona i suparnika po planetama.)

*

Svako ko je s ove strane ikad išta radio s Japancima morao je steći utisak da dolaze iz neke budućnosti koju mi možda nećemo dočekati (verovatno zato što se budućnost ne čeka, nego juri, ali to je druga tegla sakea). Stoga ne čudi što je Vadimir Lazović za junake svoje kiberpank serije izabrao baš Japance, koje s vremena na vreme lokalizuje u pojapanjenoj Šumadiji. Dobro, jeste malo začuđujuće, ali samo dok ne počne odmotavanje.

Kada je prvi put skinuo zavoje sa lica, ona se trgla ugledavši ga. A onda ga je poljubila, na način koji je poznavao. Njen pogled trebalo je da mu kaže da se može voleti čovek sa dva metalna poklopca na glavi, i sa Cajs—Nikon kamerama u očnim dupljama.

Pomislio je tada da je to uveravanje potrebno koliko njemu, toliko i njoj.

Junak Golog sečiva iz 1988, prve priče iz odeljka Profili haosa, kiborg je po imenu Hiroši K. U procesu preobraženja iz redovnog u ratnika klase 2020 izgubio je porodicu i neke delove tela, ali zadržao jasno određenje pojma časti, što ga razlikuje i od nadređenih i od ljudskijih.

Hiroši radi za svog bivšeg nadređenog u vojsci, koji se sada bavi krađom i preprodajom, ali ne vidi u tome nikakvu moralnu nepodobnost. Osim što ne zaboravlja, Hiroši ne razlikuje jednu odanost od druge, i do samog kraja ostaje vezan za Džošuu, koji se najlakše može zamisliti sa tankim brkovima prototipa negativca. Kao isplatu za poslednji posao, Hirošiju nude zaborav. Zaboraviće, medicinski, rat, i verovatno još neke delove života, kako bi mogao da spava. Dalo bi se diskutovati o tome da li ubice zaslužuju zaborav, ali ne na njegovom primeru. Čitalac ne može sa sigurnošću znati da je Hiroši u vojničkom sistemu bio bez mrlje — napravljen je da mu mrlje ne smetaju, ali uprkos tome uspeva da stvori utisak istinski izmučenog bića.

U njegovoj elitnoj jedinici svi su evnusi, što asocira niz pitanja: da li je to najveća žrtva koju je autor mogao da zamisli? da li je ta ideja o eliminisanju slabosti ukorenjena u ličnom iskustvu? da li autor ovim otkriva sa zversko, životinjsko u vojniku nije ono što ga čini čudovištem, već to mesto u kauzalnosti pripada racionalnom, logičkom, civilizovanom? Eliminisali su im polnost, koja se inače koristi kao izgovor za muške zločine, i tako ih učinili još efikasnijim nasilnicima.(Čitajte Golo sečivo, dečaci, da na zabavan način naučite da vas ne određuje međunožje, nego vaspitanje.)

Čula si za onu novu opremu za lečenje: brisanje delova memorije ako imate neprijatne doživljaje… A ko nema takve uspomene iz rata? Učiniću to. Želim da zaboravim toliko toga. Ono što sam bio, ono što sam imao, sam rat… Zatim ću verovatno izmeniti lice i ukloniti deo prokletog hardvera. I najzad, polomiću mač i baciću ga. U stvari — osmehnu se on — dobro bi bilo da to učinim prvo, da i to ne bih zaboravio.

Čak i u ovoj ispovesti ostaje neizrečeno jedno ONO ŠTO SAM RADIO. U ovom kontekstu, pak, sadržano je u rečima ONO ŠTO SAM BIO. Jer u ratu Hiroši je bio svoj posao. Ni ljubavnik, ni muž, ni otac, već mašina za ubijanje i nepitanje.

Priča Golo sečivo, osim što predstavlja moj prvi susret sa domaćim kiberpankom, ima jednu od boljih scena seksa koje sam u poslednjih nekoliko meseci pročitala. Topla, emotivna pre nego pornografska, dozirana je na način koji čitaoca čak i intelektualno stimuliše. Scena u kojoj dvoje kiborga otkriva vođenje ljubavi, koja može da pođe naopako na stotinu načina, u kojoj se toliko raznih elemenata može promašiti, komponovana je kao da je autor istovremeno bio pod njihovom kožom i u sobi s njima. Moguće je osetiti kako uzajamno sažaljenje dobija nijanse saosećanja, pa razumevanja, i na kraju izrasta u novu vrstu zadovoljstva i sigurnosti.

 

Jedna od kvalitetnijih skroz-naskroz akcionih priča jeste Šuma mačeva (2007), koja oživljava stari motiv junaka izmeštenog iz sveta odakle potiče, dodajući mu još jednu, ne iskonsku, ali svakako legendarnu, dimenziju tragike — položaj janičara. Ona nema stilskih, ali ima zamašnu etičku slabost: kada ponestane epiteta u redovnom registru, autor poseže za rasističkim, iako je i bez isticanja ‘kosookosti’ sasvim jasno da su negativci azijskog porekla.

20171128_160513-01

Da futurofantastika ne mora podrazumevati jurnjavu i rafale pokazuje odlična psihološka minijatura Zigfrid (1993). Njena junakinja žrtvuje brak da bi spasla ljubavnika, koji žrtvuje život da bi spasao porodicu. Sve je pametno, evocirajuće, ubedljivo, i priča bi ostala u granicama proseka, da nije one jedne rečenice. Junakinja pokušava da nagovori ljubavnika da s njom pobegne sa planete kojoj preti propast, on se nećka, pa ona u jednom trenutku vikne: „Da li sam sad ja veći muškarac od tebe?”.

Ta rečenica pravi razliku između priče koja bude zabavna dok traje i priče o kojoj se razmišlja danima pošto se knjiga zatvori. Ne odnosi se na hrabrost, kao što to inače biva sa izjavama sačinjenim od tih reči, jer hrabrost jeste u ostanku na Zemlji i slanju deteta i žene od sebe, na sigurno. Da li se odnosi na bezobzirnost, koja je takođe ‘muška’ osobina? Na impulsivnost, možda? Na pravolinijsko beskompromisno kretanje ka cilju? U svakom slučaju, Zigfrid odbacuje tu muškost koja povređuje, i bira da se žrtvuje, svesno, umesto da pusti ženu da bude nesvesna žrtva. Obe ih ostavlja bez sebe, ali uprošćava stvari: možda je ipak više ‘muško’ nego što mu ljubavnica priznaje? Jer, mada će verovatno umreti, spasao se osećaja krivice, oba ‘problema’ poslavši na drugu planetu — da ga ne doživljavaju kao preljubnika s manjkom kičme, nego kao heroja spremnog da u poslednjem času dela u njihovu korist. (A možda sam zabrazdila u cinizam a on je duša od književnog čoveka. Tek, priča otvara razna vrata.)

Ratnik sunčevog zalaska (1988), kao i Gusar, razrađuje ideju da čovek, koliko god i kako god mutirao, u svojoj suštini želi samo besmrtnost, i ne može da se odupre pohlepi. Interesantno je variranje motiva, potpuno antiseksističko, jer u istoj situaciji, umesto Eme, mogao bi se naći bilo koji muškarac, i rasplet bi bio isti, dok Torin-Van pri susretu sa bebom doživljava emotivni preobražaj kakav se najčešće pripisuje drugom polu.

Za uživanje u nekim kratkim pričama, poput Oslobađanja iz 2009, treba biti deo fandoma, ali zato su druge, kao Džordž Kaster ponovo jaše (1988), Srećno doba (1981), Svedok (1982), Problem (1979) ili Povratak (1979) zalogajčići svega lepog, a Zvezdotvorac (1990) prosto prska od pračetovštine.

Kada je zbog preopterećenja došlo do eksplozije u pogonskom delu kosmičkog broda „Misao”, kapetan Džon Valter Cerović (čukununuk jugoslovenskog radnika na privremenom radu u SAD) stigao je da pomisli samo jednu stvar:

— E, jebiga.

Da su duže, smlačile bi se.

Plaćenik (1989) je tehnički najsređenija priča, i jedna od akciono-psihološki najgušćih u celom tridesetogodišnjem opusu. Međutim, u ovoj poziciji u zbirci otkriva piščevo autoplagiranje, u ljubavnoj izjavi „Mogao bih te voleti” (ne izgovara je isti čovek, ni istoj ženi, pa da bude umetnički opravdano što se javlja i nekoliko godina kasnije u Zigfridu). To bi valjalo korigovati, jer samo u jednoj situaciji može zvučati stvarno, a u više od jedne pokazuje nemar prema prošlosti likova i dovodi u pitanje iskrenost obeju.

*

Verovao je u veštice, uroke, znao je da se pred krvave događaje rađaju čudna deca sa životinjskim glavama, Đavola se bojao kao i svi ostali — ali nije preterano razmišljao o tome.

„Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka”, 1993.

Treći deo zbirke posvećen je maču i magiji, i naslovljen kao zbirka sama — Sokolar.

Priča o sokolaru razrađuje klasičnu teoriju da su bogovi u stvari superiorna vanzemaljska rasa, što je čini sjajnom sponom između dvaju podžanrova (kao što je njen junak spona između ljudskog i nadljudskog). Između nje, i priča U pećini (1988) i Dečak reče: „Imaš moje oči” (1993), ipak se izdvajaju Pojačanje (2004) i Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka.

Junak ove poslednje hibrid je Davida Koperfilda i Trećeg Carevog Sina, sa bonus Odisejevim kompleksom (ne važi se slava ako ne vidi komšiluk), a sama priča (sa Baš Čelikom koji čuva kapiju između svetova i genetskom inženjerkom Baba Jagom koja vrši transplantacije matrica ličnosti u druga tela) zvuči kao „Alisa u Zemlji čuda” u kojoj svi puše ono što i gusenica, uključujući i pripovedača. Spolja puka travestija, ispod jeftino našminkanih scena iz narodnih predanja, Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka ozbiljna je priča o naravi i zaslepljenosti kompleksima.

Lahorasto, naivno Pojačanje poslednja je priča trećeg dela „Sokolara”. Grupa dečaka igra Dungeons & Dragons ili nešto slično, u izrazito King-olikoj uvodnoj sceni, što na trenutak budi bojazan da će ostatak priče biti nedovoljno efektan, kao što Kingove umeju da budu, ali pomenuti lahor sve sumnje razvejava. Zabavna je i poučna, da se čita deci kad im zafali jeze pred spavanje, i da je s osmehom čitaju odrasli, kad se dobrano prepadnu od Igoše kao ja što sam.

*

Igoša (2005), s atmosferom ranih epizoda Supernatural-a, jedna je od dve priče zbog kojih sam izbegavala da noću izlazim u dvorište, i jedna od onih koje nisu strašne samo zbog teme (nasuprot Muzici srca iz 2009, na primer, koja se čita kao prepev urbane legende), nego i zbog realističnih detalja koji su deo Lazovićevog potpisa.

Hekata (2003) može biti najproblematičnija od svih. Naslov otkriva rasplet svakome ko je video spisak grčkih bogova, junak je eho (pun intended) dva prethodna ‘mogao bih te voleti’… Ali, u završnici razgolićuje zupčanike društvenog uređenja: Zevs (muški princip, patrijarhat sam) ne može da održi vlast nad Herom (matrijarhom pradoba) bez aktivne pomoći ljudskih, smrtnih muškaraca i njihovog straha od rušenja poretka koji im garantuje privilegije.

Orestovi drugovi (2001), Crvenkapa 2100 (2003), Ono što kriju od nas (2005), Marica (2005), Sedma soba(2006) i Trkač (2009) čitaju se lakše kao stilske vežbe, skice ugljenom po salveti, nego kao dovršene priče trajne vrednosti.

Bez bajki dete ne može da upozna svoje čudovište. Ne shvata kako bi njime ovladalo. Posledica: dete ostaje nemoćno sa svojim najgorim strahom, gore no da su mu pričali bajke koje tom strahu daju oblik.

Srećan kraj se podrazumeva (1996) predstavlja dečijeg psihijatra koji hipnozom leči psihozu devojčice koja ima malog brata. Nedovoljno istražena metoda čini da devojčica bude izložena jungovsko-frojdovskim senzacijama koje na javi ne priliče uzrastu, ali svejedno su prisutne u podsvesti.

Da li će Marica na kraju pojesti i vešticu i brata? Verovatno.

— Šta znaš o tome koliko mržnja može biti jaka? Kako te pokreće više od volje za životom?

Milisav

Junak Druge strane mržnje (1999) kombinacija je Čaka Norisa i igumana Stefana, od vrlo sugestivne vrste. „On ratuje kao privatnik” i izaziva divljenje oko logorske vatre. Uvodna, spoljna priča ideološki nabijena, unutrašnja joj parira, i obe odražavaju iskrivljenu sliku „Gorskog vijenca”, baš onu koju je druga strana umela da zloupotrebi kad joj ponestane stvarnih argumenata. Druga strana mržnje jedina je u čitavoj zbirci koja pušta unutrašnjeg pripovedača da zauzme prostor piščevih misli i progovori piščevim glasom. Pisac je, na koncu, čovek, koji piše umesto da liže rane.

*

Fantastika je u vreme Lazovićevog početka bila mlada. Gotovo da nije bilo kritike do neke vrste peer review-a. Sa svojom maštom, pomeranjem granica žanra i umećem vođenja napetosti po etapama radnje, Lazović je bez sumnje izazivao pre divljenje nego sugestije povodom stila. A ‘zvanična’ kritika ograđivala se od žanrovske književnosti kao od nedostojne ili od igrarije, nečega što i nije književnost. Zato su priče kojima treba malo čvršća uredničko-lektorska ruka da bi bile savršene razvile samo onaj deo potencijala koji zavisi od samog pisca. Srećom, ovom piscu želje za napredovanjem ne manjka, i sve mi se čini da je u pravu kad kaže da još nije napisao svoju najbolju priču.

„Sokolar” je važniji kao svedočanstvo o razvoju fantastike nego čisto literarno. Većina priča vapi za ozbiljnom doradom, ali i to ima svojih, dokumentarnih, čari, kao kolekcionarski primerak demo snimka Blek Sabata, ili vrlo blizu toga.

 

Uz čitanje slušati: Vesnu Zmijanac i Elvenking

Preuzeto sa bloga Prerazmišljavanje

 

Katarina Kostić

Za vas piše

Katarina Kostić

Urednica književnog bloga Prerazmišljavanje i programska direktorka Novosadske razmene knjiga.
Predaje engleski i srpski jezik, bavi se prevođenjem i lekturom. Čita otkad zna za sebe, a piše od malo
posle toga.

Dodaj svoj komentar na tekst

Klikni baš ovde da ostaviš komentar